Они испод чијих слика на фб остављам поносно коментар „наше дете“, јесу младе, мало млађе, сасвим младе или особе у годинама када се постаје родитељ и бира животни пут, то су чланови КУД-а „Синиша Јанић“ у Власотинцу, који су као деца, деведесетих и касније, долазили да се играју на позорници и заувек постали његов неизбрисив део. Просто су одрастали пред нашим очима и мењали се: жгољаве девојчице постајале су прелепе девојке, затим младе маме, професорке, зубарке, правнице, фозиотерапеуткиње, васпитачице, контролори лета, несташни дечачићи израсли су у праве момчине, очеве, адвокате, мајсторе, предузетнике, новинаре, музичаре, инжењере, глумце… (Море, има их на свим меридијанима и у свим професијама, само нема ни једног пластичног хирурга, изгледа мени у инат, а лепо смо се договорили да ће ми требати неко препеглавање у старости.) Лично сам их доживљавала као своје рођене и могу рећи да су један период мог живота, приватно нимало лак, а у стресним друштвеним околностима и тешком поратном добу, учинили срећнијим и смисленијим, обогатили ме својим талентима, нахранили својом добротом  и учинили паметнијом својом дечијом проницљивошћу.

А шта смо све претурили преко главе у том КУД-у, можемо се комотно звати и ратним друговима! Пробе, бомбе, путовања, нестанке струје, кварове комбија, звучника, свакојаке, крпљење костима, губљење плаката, реквизита, укосница и зихернадли, замене у последњи час, шминкања, чешљања, плакања, поливања водом… Заједништво које је владало међу том децом и које се некако преносило из једне, до друге генерације малишана, не може се описати (не знам ни за једну свађу, чарку, љубомору, па чак ни преки поглед), а степен скоро породичне привржености и љубави између најмлађих из секције „Хаос“ и старијих аматера био је невероватан. Деда Вељу  у осмој деценији, су они, например, сматрали чланом дечије секције, као да је свима био истовремено и друг и брат и рођени деда. Ту је туга била лакша, јер се делила, свака радост била је већа, јер се множила. Заједно смо преносили дрва и угаљ за огрев, довлачили одбачене фотеље, кауче, половни фрижидер и Цацин отоман и електрични шпорет, заједно пре пробе радили домаћи из француског, лечили прве љубавне јаде, заједно фарбали, тапацирали, кров поправљали, кречили и чистили просторије… Свесни оскудних прилика, чинили су све да би нешто „допринели“. Дојављивали су испред које продавнице је бачена амбалажа, или чврсти картонски „ваљци“ на које се намотавао теписон, за КУД драгоцени ресурси. Као чаролијом то би се очас нашло испред просторија КУД-а. Та чаролија је чинила да поцепане завесе постану хаљина за принцезу, да наш сценограф Миле Леонардо од „штапа и канапа“ створи краљевски дворац, а буквално од сакупљених отпадака награђену сценографију за „Минђуше од цветних грана“. Свако је своје таленте и вештине несебично стављао на располагање КУД-у. Томе који је умео све електрично да поправи (и поквари), растави и састави, сад поставља слике из Кубе са брачног путовања, Тинито што је могао да се узвере на било коју висину да прикачи завесу, сад гура дечија колица, Валентина (у Немачкој), Александра (у Француској), Јека (у Норвешкој) пекле су палачинке, Ана и Томица (могао је бити првак драме да га није било блам да глуми кад је порастао) су нас засмејавали имитацијама, Зорица, за коју познати редитељ рече, нисам видео овако талентовано дете, нас је очаравала несташлуком и талентом, њена сестра Милица, професорка физичког, сада гаји неукротиву девочицу „пљунута тетка Зока“,  Дача и сада уме да за два дана направи кореографију „боли глава“, Јелена сада учи своје ђаке да рецитује…

Добро, истини за вољу, некада су баш умели да буду… ух! Зато сам их звала „Моји бесници!“ (Председник КУД-а Давинић и председништво су ме корили: „Много си ти, Тањо, размазила ове твоје беснике! Погле, погле, как’в хаос праве.“ Тако је дечија секција добила име “Хаос“. ) Али знали су и да буду анђели… Па је безмерно поносно руководство говорило: “Бш су златна овај наша дечица! Алал ни вера, што смо ги васпитали!“. Ваљда су имали шесто чуло, кад како треба да се покажу. На представи – професионалци, у посети Народном позоришту – са дворским манирима. Кад дочекујемо госте – прави домаћини.  А можда су и онолика Зоранова, Ђокина, Ненина, Дикетова, Јасминина, Лазина, деда Вељина, Чецијева, Богетова „предавања“ о понашању које мора да одликује чланове КУД-а, дала резултате. (Ја нисам држала предавања, пошто сам видела подгуркивања и намигивања док иста трају. Међутим… Знали су… У КУД-у се не псује! Јакне, на чивилук! Кад је слава Св. Сава, сви смо на задатку! Позоришту не требају само глумци! Свака улога је важна!)

Један део мога срца припада тој „нашој деци“, ма где била, ма шта радила, они су наши и моји и ја њихова. Поносна на оне старије. Јер ми причају где раде, докле су стигли са испитима, колико деце имају, где су путовали, шта су читали, шта гледали у биоскопу и позоришту. Јер су добри људи. Поносна и на ове млађе, Наталије, Тијане, Сање, Марте, Ању,  Мају, Тамару, Николу, дипл. глумца Цилета, плавушана Петра (мали Биковић, тако га зовем) и све остале, јер видим да постају добри људи. А увек се изненадим кад ми кажу колико имају година. Мени су увек онакви, основци, какве их памтим из првих дана. 

Љубим вас, бесници ниједни!

И, да вас поново опоменем: на мојој сахрани није дозвољено засмејавати присутне!