Наследници најбољих су – најбољи

Звали смо их „ови, мањи наши“. 

Те наследнике, групу деце које је у КУД дошла када су они из генерације „првих минђушица“ прерасли дечије представе, а животни путеви их растурили по факултетима и школама, красила је једна врста ране зрелости, некако су били „стармали“ у прихватању обавеза и приступу пробама и представама. 

      Прво је дошло њих неколико, а затим је скоро свако од њих за КУД заинтересовао  још неког свога другара, брата, комшију. Група је била компактна и што је најлепше, врло уједначена по таленту, сви су за дивно чудо, већ били готови глумци. Није им било потребно много објашњавати како да се крећу, где да стану. Учили су гледајући старије и све чудесно разумели. Иза сцене, са њима су се могли водити веома озбиљни разговори. И водили смо. О свему, о животу, људима… Изненађивали су ме својим питањима, својим умећем да проникну у суштину проблема, а били су основношколци. Прелепи. Осетљиви. Паметни. Знали смо да ће бити успешни, што сада доказују.  Али, по свему другоме били су исти, права наша, КУД-овска деца. Гласна, насмејана, распевана. Огромно међусобно другарство, спремност да се пружи све од себе, само да би представа успела…

Много се обрадујем кад их сретнем. И увек питам (старци никако не желе да схвате како брзо време иде) који си разред, а они, боже Тањо, па завршили смо факултет откад. Јесте. Променили су се. Али у очима имају исти онај детињи пламен.